Borba Davida protiv Golijata

Na Festivalu evropskih scena koji je održan u Remsu od 24. januara do 7. februara, a koji je predstavio umetnički vredna i žanrovski različita dela izvođačkih umetnosti, u teatru Komedi je premijerno izvedena predstava “Baštenski sporazum”. Nastala prema nagrađivanoj drami kanadskog pisca Žardana Tanahila, ova produkcija je deo velikog projekta Unije evropskih pozorišta, “Starosedeoci digitalizma” (“Digital Natives”), koji je između ostalog uključio rad na ovom tekstu u pet različitih pozorišta, u Klužu, Kelnu, Solunu, Beču i Remsu.

Polazna ideja projekta koji je počeo u junu prošle godine, a trajaće do maja ove godine, jeste istraživanje odnosa između digitalnog i analognog sveta, naročito među tinejdžerima koji su odrasli u okolnostima globalne digitalizacije. Bečka produkcija u Volksteatru je bila fokusirana na uticaj digitalizacije u svakodnevnici današnjih tinejdžera, kao i na sajber nasilje, dok će se u predstavi mađarskog pozorišta u Klužu, na primer, raditi na pozitivnim i negativnim aspektima globalnih digitalnih komunikacija. Zamišljeno je da svih pet scenskih čitanja Tanahilovog teksta izvode tinejdžeri, glumci amateri. Treba napomenuti i to da je tekst nastao u Tanahilovim radionicama sa tinejdžerima, i da je igran u školama, kao i u pozorištima. To je slučaj i sa predstavom u Remsu koju je gradilo deset tinejdžera, od trinaest do sedamnaest godina.

Jedan od razloga za izvođenje ove drame od strane tinejdžera, glumaca amatera, je Tanhilovo uverenje da će amateri voditi dvadeset i prvi vek, kako je naveo u svojoj knjizi “Pozorište neimpresiranog” (“Theatre Of the Unimpressed”): “Zbog prirode interneta, njegove otvorenosti i stalne neposrednosti (“perpetual liveliness”), Internet je odgovarajući prostor za amatere koji imaju prilike da se probiju u svet stvaranjem na naročito inovativne, pionirske načine”.

U okviru festivala u Remsu i projekta “Starosedeoci digitalizma”, u pozorištu Komedi je održana konferencija o različitim aspektima digitalizcije našeg doba. Konferenciju je moderirala antropološkinja Elen Riot, a o temi proboja amaterskog stvaralaštva na Internetu je govorio Patris Fliši (Patrice Flichy), profesor sociologije na Univerzitetu Marn-La-Vale: “Internet proizvodi amatere, što je velika novina u našem društvu. Takođe, amaterske prakse se neprestano razvijaju zahvaljujući Internetu. Danas svako može da koristi programe za produkciju i distribuciju, dok su nekada oni bili dostupni samo profesionalcima. Na primer, amateri mogu da uče montažu iz filmova na Jutjubu, i da proširuju tako svoja znanja i stvaralaštvo. To ranije nismo imali.”

Radnja Tanhilove drame se dešava u napuštenoj bašti “Konkor floral”, gde grupa tinejdžera otkriva svoje patnje, želje, snove, slabosti, seksualna buđenja, ljubav prema prirodi, paralelno ih deleći u sajber prostoru. U tu baštu su pobegli od društvene kuge, nalik junacima Bokačove alegorije “Dekameron”, koja je Tanahilu poslužila kao inspiracija u građenju drame. U “Dekameronu” je Firenca bila pogođena stvarnom kugom, dok je u slučaju “Baštenskog sporazuma”, naš svet pogođen metaforičkom kugom, od koje su ova deca pobegla, nalazeći u bašti azil, prostor slobode, izolovan, bezbedan, i sklonjen od roditeljskog nadzora. Predstava u Remsu je karakteristična po  izuzetnoj energiji mladih izvođača, koji su osvojili publiku predanim, energičnim, nesputanim, iskrenim nastupima, u ulogama koje su replike njihovih života. Obučeni su u šarenu, šljokičastu odeću, igraju na upadljivo zelenoj travi. Stolice su svuda razbacane, dok izvođači uživaju u kršu odsustva roditeljskog reda i nadzora. Njihovu igru iz pozadine vodi DJ, naratorka koja povremeno deluje kao kontrolorka, nalik svuda prisutnom Orvelovom Velikom bratu.

Ferdinand Barbe, reditelj predstave u Remsu, nakon premijere koja je ispraćena dugim ovacijama, rekao nam je da je cilj predstave otkrivanje stvarnog života tinejdžerima. Oni su tokom proba stalno bili na svojim mobilnim telefonima, zagledani u različite aplikacije: “Oni neprestano prave fotografije i odmah ih postuju na svoje profile, to je karakteristično za taj uzrast. Oni o svemu pričaju otvoreno na Internetu, to je razlika u odnosu na moju generaciju.”, rekao nam je Barbe.

U veoma inspirativnom uvodu konferencije o digitalizaciji, Elen Riot je rekla je da je drama “Konkor Floral” napisana sa tinejdžerima za tinejdžere, dakle dokumentaristički je utemeljena, nikla iz savremene stvarnosti mladih ljudi: “To je refleksija o mladim ljudima, demokratiji i ulozi novih tehnologija u njihovoj socijalizaciji. Danas ste izvan društva, ako ne koristite nove tehnologije.” Riot je još navela zanimljive uvide Šeri Tarkl (Sherry Turkle) koja tvrdi da su danas ljudi zarobljeni u online razmenama i slikama koje o sebi daju drugima. “Šerujem, dakle postojim” je danas sveprisutna mantra, savremeni odgovor na Dekartovu racionalističku misao, “Mislim, dakle postojim”. Danas je šerovanje ličnih svetova smisao postojanja mladih ljudi, primarno sredstvo konstrukcije identiteta (naravno, i onih starijih, zaraženih digitalnom strašću). O tome je analitički pisao i Stiv Dikson (Steve Dixon), tvrdeći da Internet i socijalne mreže poput Fejsbuka, Tvitera i Instagrama, danas nisu samo virtualni prostori, već sve moćnija polja komunikacije koja postepeno zamenjuju odnose u realnom svetu: “Komunikacija putem Interneta postaje i oblik virtualnog performansa sopstva, ona objedinjuje mnoge komunikacijske i predstavljačke aspekte svakodnevnog života. Pozorište se stvara od strane ogromnog broja pojedinaca koji svakodnevno koriste Internet, u e-mail komunikaciji, kreiranju ličnih strana i blogova, fejsbuk profila itd.“[1] Mnogi internet profili i blogovi predstavljaju digitalne palimpseste Gofmanovih ideja o predstavljanju u svakodnevnom životu, pri čemu se subjekat progresivno briše, redefiniše i ponovo utvrđuje kao ličnost/izvođač, u okviru kompjuterskog ekrana kao proscenijuma u teatru: “Svetska internet mreža je prostor terapeutske katarze i stvara najveći teatar u svetu, nudeći svakome  petnaest megabajtova slave.”[2] Taj proces dovodi do novih konfiguracija individualnosti, koje brišu granice između ljudskog i mašinskog. Čovek postaje kiborg, onaj koji se užljebio s mašinama.

U vezi sa ovim problemima, Riot je na konferenciji navela i nove, zabrinjavajuće statistike objavljene u listu Le Monde 19. januara, koje otkrivaju da preterana izloženost ekranima može izazvati probleme i da mladi zato posebno treba da nauče da budu sami. U članku je navedeno da je u poslednje vreme došlo do porasta intelektualnih i kognitivnih poremaćaja za 24 procenta, zatim do porasta mentalnih poremećaja za 54 procenta, kao i do porasta u poremećajima govora za 94 procenta, što se pripisuje povećanoj vezanosti za ekrane. Zaključujući razmatranje ideja Šeri Tarkl, Riot navodi stav da mašine nude iluziju prijateljstva, bez zahteva za intimnošću.

U predstavi “Baštenski sporazum” u Remsu, sa druge strane, tinejdžeri pronalaze vrednosti opipljivog, materijalnog sveta, što nam je takođe rekao Barbe nakon predstave: “U komadu ta deca otkrivaju stvaran život, izvan Interneta i ekrana kompjutera, život u prirodi, travi, napolju, to je poenta komada. U predstavi zato koristimo prirodne, stvarne stvari, travu, stare stvari, kao ovaj kauč, stvari koje su pune života, ne nešto apstraktno.“

Analogni svet pozorišta se u ovom slučaju ukazuje kao ritualni, sveti prostor očuvanja stvarnosti koju melje digitalna mašina. Fizički prisutna scena koja pokušava da sačuva materijalnost sveta. Prisećamo se metafore koju je 1993. upotrebila teoretičarka Pegi Felan, razmatrajući vrednosti neposrednog prisustva živih izvođačkih umetnosti, u odnosu na umetnost nastalu na digitalnim osnovama. Ona je pozorište tumačila kao sirotog Davida, koji se bori protiv Golijata novih medija i tehnološkog kapitalizma.[3] Ostaje nada da će ovaj David sačuvati stari svet, bar u njegovim najvrednijim fragmentima.

[1]Steve Dixon, Digital Performance (A History Of New Media In Theater, Dance, Performance Art, And Installation), The MIT Press, Cambridge, Massachusetts and London,  2007, 4.

[2] Ibid.

[3]  Peggy Phelan, Unmarked: The Politics Of Performance, Routledge, Florence, 1993, 149.

Published on 27 February 2019