Duhovi virtuelnog prostora

U okviru projekta “Digitalni starosedeoci” Unije evropskih pozorišta, u Šaušpilhausu u Kelnu je 17. maja premijerno izvedena predstava “Digi / topija”, u režiji Basama Gazija. Polazna ideja “Digitalnih starosedeoca”  koji su počeli u junu prošle godine, a završili se ovog maja, jeste istraživanje odnosa između digitalnog i analognog sveta. “Digi/topija” je istraživački performans, “vizionarska laboratorija”, kako je navedeno u programu, u kojem učestvuje trideset izvođača između trinaest i sedamdeset i osam godina. Oni su ispitali utopijske i distopijske aspekte značenja našeg korenito digitalizovanog društva, i predstavili zaključke i puteve istraživanja u izvođačkom eksperimentu.

Basam Gazi nam je, u intervjuu koji smo uradili sa njim nakon premijere, objasnio: ”Tokom proba smo najviše razgovarali o promenama u svakodnevnom životu. Jedni su govorili: “Bogu hvala za ove promene”, dok su drugi bili na suprotnim stranama, sa stavom da žele da se oslobode tehonoloških napredaka, zatvore oči i umru. Pojedini mladi ljudi su takođe bili veoma kritični prema tehnološkom napretku, bez razlika u odnosu na starije generacije.” Ova predstava je nastavak Gazijevog istraživanja društvenih promena, pod pritiskom novih medija: “Pre ove produkcije, radili smo “Baštenski sporazum”, kao i predstavu “Prava laž”, gde smo takođe diskutovali o tome šta se dešava na Internetu. Kako Internet od nas stvara nove osobe, jer mi tu gradimo nove identitete sebe, da pokažemo svetu kakvi smo, odvajajući se od realnosti. Želeli smo da istražimo koliko je predstavljanje na Internetu lažno, a koliko stvarno, i u kojoj meri ćemo na kraju ostati ljudi.”

“Digi/topija” je interaktivnog i ambijentalnog karaktera, izvodi se u procesiji, po hodnicima, sobicama, prostranim podrumima, ali i na sceni u izgradnji, u prostorijama zgrade Šaupilhausa u Kelnu koja je već godinama u fazi rekonstrukcije. Desetak gledalaca u svakoj grupi prati izvođače koji nas vode kroz različite fragmente igre, od uvodne scene u kojoj koristimo 3D masku putem koje pratimo igru robota, preko ankete u kojoj nas pitaju o stepenima vezanosti za didigitalne tehnologije i korišćenju online usluga, zatim scene u kojoj dobijamo bezbednosne štitove, odeću i posebne cipele, sa kojima obilazimo atmosferične prostore utrobe pozorišta u izgradnji. U poslednjoj sceni predstave, svako od nas dobija tablet, odgovara na postavljena pitanja o navikama, a ti odgovori grade naše avatare. Ovo putovanje nam je donelo izazovne fragmente svetlih I tamnih strana našeg tehnološkog sveta.

U petnaestoj sceni predstave, kroz stepenice nas vodi glumac u ulozi “ljubavnika”, govoreći nam zaluđeno o svojoj ljubavnici koja ne postoji u relnosti, već je virtuelna. Između ostalog nam kaže: “Moja ljubav je savršena. Njeni algoritmi su savršeni. Savršeni za mene. Ne smeta mi odsustvo tela jer je sve ostalo kako treba. Savršeno je. Ne treba mi telo, meso i krv. Konačno ja mogu da budem ja.” Reditelj Gazi nam je o uključivanju ove scene rekao: “On samo priča sa njom, ništa više, i to mu je dovoljno.”

Gazi nam je još objasnio da su tokom rada na predstavi “Digi/topija” mnogo razgovarali o ljubavi, pri čemu je bio izražen strah od promena suštine ljubavnih odnosa u budućnosti: “Pričali smo dosta o Tinderu, preko kojeg se mladi danas upoznaju. Zaključili smo da je prvi kontakt među ljudima danas sve više preko Interneta. To je očigledna razlika u odnosu na vreme pre dvadeset godina. Novim generacijama je posebno važno kreiranje internet identiteta, a tu imate mnogo lažnih značenja, i u izvesnom smislu se na taj način stvaraju nove ličnosti. A mladi ljudi se boje kako će ljubav izgledati u budućnosti. Imam utisak da su vrlo izgubljeni, jer se odnosi brzo menjaju… Kada pogledate Netflix, vidite koliko izlazi serija i filmova u kojima se ljudi zaljubljuju u robote, u artificijalnu inteligenciju. To je jedan od scenarija budućnosti, gde u centru pažnje nisu više odnosi među ljudima, nego odnosi između ljudi i mašina.”

Dan nakon premijere “Digi/topija”, u istom prostoru kelnskog Šaušpilhausa, takođe u okviru projekta “Digitalni starosedeoci”, održana je konferencija “Digi / ljubav”. Njen cilj je bio istraživanje promena ljubavnih odnosa u našoj digitalnoj eri. Na koji način društvene mreže i virtuelne komunikacije menjaju naše veze i poglede na seksualnost, telo i zajednicu? Održavanje konferencije je bilo inspirisano radom na predstavi, kako je u uvodu konferencije objasnila Saliha Shagasi, asistentkinja reditelja “Digi/topije”: “Tokom naših prvih proba, krajem januara, primetili smo da je tema ljubavi tema koja sve učesnike najviše okupira, u dobrom ili lošem smislu. U ovoj predstavi nismo mogli da damo mnogo prostora toj temi. Postoji u njoj jedna scena koja se eksplicitno bavi ljubavlju, ali se cela predstava ne bavi ovom temom. Zato smo došli na ideju da organizujemo konferenciju, i imamo mnogo generacija koje su uključene. Uzbudljivo je da posmatramo kako su se ljubavni odnosi promenili, i kako različite generacije posmatraju ove probleme, ili kako svaka generacija različito sudi jedna drugoj.”

Prvi učesnik konferencije je bio Stefan Porombka sa Univerziteta u Berlinu, autor knjiga o promenama u ljubavnim komunikacijama, putem Interneta. Govorio je o novim okolnostima u našoj svakodnevnici, utoliko što danas imamo situaciju da smo neprestano online, stalno povezani jedni sa drugima: “Ove okolnosti samo mi poznajemo, to ranije nije postojalo, a to nas baca u stanje neprestanog istraživanja.  Na polju ljubavi to znači da smo u stalnoj vezi sa našim ljubavnicima. U mogućnosti smo da budemo u stalnom kontaktu. Ljubavne veze su tako u stanju “šoka sadašnjosti”. Ali u isto vreme problemi nastaju zbog ove jedinstvene “proizvodnje prisustva”. Zato u vezama gradimo ono što se u psihologiji naziva davanje prostora. Gradimo uloge u kojima se posle krećemo.”

Psihološki aspekti značenja romantičnih veza u vremenu i prostoru novih medija predmet su brojnih istraživanja Šeri Trkl. Ona u knjizi “Zajedno sami“ (2011) piše: “Ovih dana, nesigurni u našim vezama i anksiozni po pitanju intimnih odnosa, u tehnološkom svetu tražimo načine da ostvarimo bliskost, ali i da se od nje zaštitimo u isto vreme. To se odvija putem bujica poruka koje šaljemo preko Neta, ili u interakciji sa robotima. Danas više očekujemo od tehnologije, a manje jedni od drugih.” Tehnologija je zaista zavodljiva u kombinaciji sa našim slabostima. Virtuelne veze i roboti nude iluziju intimnosti, bez ikakvih zahteva. Sve više smo povezani jedni sa drugima, ali smo istovremeno sve više suštinski sami, bez stvarne ljubavi.

Ova istovremeno realna i distopijska slika, odraz našeg sveta, neka je vrsta radikalizacije Fromovog kritičkog sagledavanja zapadne civilizacije, u pogledu odsustva ljubavi. On je u “Umeću ljubavi” 1956. godine tvrdio da naš zapadni kapitalizam ne podstiče razvoj ljubavi: “Nijedan objektivan posmatrač našeg zapadnog života ne može sumnjati da je ljubav relativno retka pojava, i da su njeno mesto zauzeli brojni oblici pseudo-ljubavi, koji su zapravo oblici dezintegracije ljubavi.” From je u ovoj knjizi još pisao da se moderni čovek otuđio od sebe, od svoga bližnjega i od prirode, ostajući usamljen i prožet dubokim osećajem nesigurnosti i krivice, dok  civilizacija pruža mnoge palijative koji mu namerno pomažu da ih ne bude svestan. U tom pogledu, možemo da zaključimo da veze između ljudi i robota, odnosno virtuelne supstitucije ljubavnih odnosa u našem vremena možemo nazvati metastaziranim oblicima Fromovih palijativa koji udaljavaju čoveka od njegovog bića. Ako ne predstavljaju polazište za ostvarivanje realne ljubavi, stvarnih odnosa u materijalnoj stvarnosti, virtuelni ljubavni odnosi su samo senke pravih ljubavi. Oblici pseudo-ljubavi o kojima je From pisao. Zarobljeni duhovi virtuelnog prostora.

 

Published on 18 June 2019